Волим да читам

Задатак: Прочитај причу Душка Радовића и испод приче напиши коментар.

Прича о непослушној нози

Те зиме је у Падајевцу било нарочито клизаво. На улицама би свакога часа неко пао у снег. Људи су се на то већ толико били навикли, да често нису ни устајали одмах, него би онако на снегу поседали да поразговарају о својим пословима или о здрављу своје деце.

Једино обућар Клин те зиме није пао још ниједанпут. Он се због тога осећао врло непријатно, јер се по комшилуку почело говорити како он намерно не жели да падне, само да би био бољи од других људи. И увек кад би ишао улицом, било је људи који су, седећи комотно на снегу, шапутали за њим:

- Види, како се тај укрутио! Види како тај пази на себе!

И, знате како је, Клину се то већ попело, што кажу, на врх главе. Решио је да падне на главној улици, пред свим људима. Да после може као човек да устане, да се очисти од снега и оде кући мирно да спава. И тога јутра, када је све то требало да буде, Клин се рано пробудио, као да иде на воз. Када је било време - изашао је на улицу и упутио се према одређеном месту, то јест тамо где је хтео да падне. А кад је био на одређеном месту - залетео се и оклизнуо! Лева нога је полетела радосно у вис, и обућар је само чекао да се и десна одвоји од залеђеног снега, па да се као човек пружи, да и он већ једном падне. Само још десна! Само још десна да полети!

Али је десна нешто оклевала. Стајала је сигурно на клизавом снегу и понела Клина неколико метара. Добро, неколико метара... Добро, још и пет метара... Али, онда да седне, да падне, да се преврне у тај бели снег. А та непослушна нога, децо, није хтела да пусти сиротог човека да падне. Она је хтела да се клиза...

А то баш није обична ствар кад неко тако на једној нози почне да лети улицама. Људи су хтели то да гледају...

Већ је било много света на улицама и сви су могли да виде како он тужна лица јури на једној нози и како, као последњи поздрав, маше крајевима свог капута. Није могао да се заустави...

Цео град је већ изашао на улице и у почетку нико није мислио да тај човек треба да седне и да се одмори, већ су се плашили да се то брзо не сврши...

Онда је из општине дошло наређење да се тај човек заустави. Послати су ватрогасци и железничари да се ухвате за реке и затворе неколико улица... Седам најјачих ватрогасаца и седам најјачих железничара ухватили су се за руке и стали на улазу у парк. А обућар је налетео на тај ланац и раскинуо га... Његова луда и незахвална нога носила га је ко зна куда, можда у пропаст...

За њим су сада на великом растојању јурили аутомобили са фотографима. Хтели су да га сликају за новине...

Онда је из општине стигло друго наређење. Код пијаце да се постави ватрогасна музика а код музеја хор основне школе... Песмице су заиста биле лепе и полетне али се он није могао зауставити.

Људи га нису разумели. Викали су са тротоара: "Па, станите, човече! Лепо станите!" А он није могао да заустави своју луду ногу...

Онда су послали по председника свих обућара у Падајевцу, да му он онако, кобајаги, каже строгим гласом нешто - можда ће се човек тргнути. Али, ни то није помогло...

Јурио је, децо, кроз улице, преко мостова, гледао позната лица у маси која га је свуда пратила и дочекивала. Ви се сад већ сигурно питате: "Па није се, ваљда, клизао целог живота на тој једној нози?!" Није се клизао целог живота.

Око пола дванаест, нешто пред подне, наставник гимнастике из Велике гимназије отишао је у општину и замолио да он нешто покуша. У општини му је одобрено... Наставник гимнастике је све то извео врло просто, али са снагом и чврстином какву имају сви наставници гимнастике. Стајао је на Старом мосту и кобајаги га све то није интересовало. И кад је обућар прошао - изненада се окренуо и подметнуо му ногу. Луда Клинова десна нога полетела је у вис и он је као најсрећнији човек на свету пао у снег.

Свет се окупљао да га види, да га додирне, да га пита, да га сликају за наше новине и за све новине на свету...

Исте године, два Француза, браћа Курије, покушала су да понове његов подвиг али безуспешно. Клизали су се само 9 метара и 15 сантиметара, и још су се придржавали руком!

Душко Радовић