Ових дана Музеј у Лесковцу обележава 70 година постојања. Са циљем да се садржаји Музеја приближе најмлађима, покренут је пројекат Дечији музејон. Овај простор се налази у склопу Градске куће. Више о овоме може се пронаћи на сајту Музеја.
Градску кућу и Дечији музејон посетили смо 10. маја. Циљ ове посете био је да сазнамо како се некада живело у лесковачкој градској породици.
У Градској кући дочекала нас је тета Александра, наш водич. Од ње смо сазнали да је Градска кућа једна од најстаријих у Лесковцу. Постоји више од 150 година и припадала је породици Димитријевић.
Александра нам је поделила брошуре са задацима које ћемо попуњавати у Дечијем музејону.
Градска кућа је жута и окружена лепо уређеним двориштем одакле се кроз богато украшена двокрилна врата улази у предворје. Има приземље и спрат.
У приземљу се налази радна соба Жака Конфина који је био писац и лекар. У соби се налазе: радни сто, столица и машина за куцање.
До ове собе је трпезарија са кухињом. Централни део собе заузима трпезаријски сто са столицама које су украшене дуборезом. Са десне стране налази се огњиште које је служило за припремање хране.
Дрвене степенице водиле су нас до спрата куће. Ту смо видели велики портрет жене. Александра нам је објаснила како су се жене некад одевале, а то смо и могли да видимо на основу одеће из тог доба која је изложена поред слике. Удате жене носиле су одећу тамније боје, а светлије боје су биле резервисане за девојке. Све оне су одећу украшавале везом.
Предворје на спрату куће повезује кандил-собу, салон-собу, диванхану, радна собу и девојачку собу. Кандил-соба добила је назив по кандилу и икони који се ту налазе. Коришћена је за верске празнике. Салон је служио за пријем гостију, а радна соба за сређивање докумената и рачуна.
Највише интересовања су привукле диванхана и девојачка соба.
Диванхана је простор за разговоре, па је и назив добила од речи диванити што значи разговарати. У кући се налази женска диванхана јер гледа на двориште, а украшена је шаренима ћилимима и јастуцима.
Девојачка соба је украшена везом и осталим ручним радовима које су девојке спремале за удају. То су чувале у шкриње, велике дрвене ковчеге. Соба гледа на двориште, али су девојке могле да кроз прозор, кибиц, посматрају-кибицују младиће који пролазе улицом.
После разгледања, вратили смо се у приземље, до некадашње магазе, где се данас налази Дечији музејон. Ту смо у лепо уређеном простору, бојили, цртали и разговарали о ономе што смо видели.
На крају смо се уписали у Књигу утисака и захвалили Александри на лепом дружењу.
У повратку смо свратили до парка, али нас је ветар омео да до краја уживамо у овој авантури.
