Земљиште

Данас је велики слој Земљине површине покривен слојем земљишта. У планинским крајевима тај слој је тањи, док у равницама, на површинама које се обрађују, износи и читава два метра.

Настанак земљишта

Некада давно земљишта није било. Чврсти део земљине површине – копно, чиниле су само стене.

Векови су пролазили и изглед Земљине површине се поступно мењао. Под дејством сунчеве топлоте стене су се дању загревале и шириле. Ноћу, кад температура падне, стене су се хладиле и скупљале. Због тог ширења и скупљања на стенама су се прво појавиле пукотине. У њима се задржавала кишница. Када је температура бивала испод нуле вода је прелазила у своје чврсто стање – лед. Пошто лед заузима више простора од воде од које је настао, пукотине су постајале све веће и веће. Делови стена су се ломили. Под дејством ветра и водених бујица ти комади стена и даље су се уситњавали. На крају су постали ситни као зрнца песка.

На тим уситњеним деловима стена населиле су се прве копнене биљке. Делови угинулих биљака мешали су се са минералним честицама стена и тако је, током дугог низа векова, настајало земљиште.

Састав земљишта

Земљиште (тло) се састоји од чврстих делића – честица песка и још ситнијих честица глине. У тлу се налазе и остаци угинулих биљака и животиња и минералне материје - соли, настале растварањем стена. У зависности од врсте тла, у њему се налазе вода и ваздух.

Врсте земљишта

Земљиште није на свим местима истог састава и плодности. У зависности од количине одређених састојака у земљишту, хумуса, растреситости, пропустљивости, влажности и плодности, разликујемо одређене врсте земљишта.

Пескуша је земљиште које садржи доста песка. Обично се налази поред река. Лака је за обраду, јер се не лепи за оруђа. Брзо пропушта воду, брзо се загрева, али и суши. Усеви на њој добро успевају само кишних година или уколико се наводњавају, а када су дуготрајне суше, могу сасвим да пропадну. Плодност јој се може повећати додавањем стајског ђубрива.

Глинуша је земљиште које од свих састојака највише садржи глину. Тешко је за обраду, јер је збијено, влажно и јако лепљиво. Споро се суши и загрева. Када се загреје – стврдне се. Погодно је за биљке којима је у сушном периоду потребно више влаге. Плодност јој се може повећати додавањем стајског ђубрива, пепела или кречњака. Уколико је количина глине мања, а садржи извесне количине песка, такво земљиште називамо иловача.

Кречуша или кречњачко земљиште заступљено је у брдовитим крајевима богатим кречњаком. Лако се обрађује, добро упија и пропушта воду, јер је растресита. Да би усеви на њој добро родили, потребно је доста кише и ђубрива.

Многобројне врсте земљишта које се разликују међу собом по крупноћи честица (растреситости), упијању воде (пропустљивости), задржавању воде (влажности), боји и неком другим својствима, могу се према плодности сврстати у четири основна типа: црница, црвеница, пепељуша и слатина.

Црнице су распрострањене по равничарским пределима. Богате су хумусом[1] и тамне боје. Умерено пропуштају воду и због црне боје брзо се загревају. Равна површина онемогућава киши спирање хумуса и минералних материја, па су ова земљишта веома плодна.

Црвенице се налазе у крајевима где је много топлије и има више влаге. Хумус се тамо брзо распада, вода га раствара и полако односи. У земљи заостају честице гвожђа и алуминијума, па је земљиште због тога црвенкасте боје. Има је у приморју и спада у плоднија земљишта.

Пепељуше су добиле назив по сивкастој боји сличној пепелу. Има их у областима хладније климе са доста падавина. Из овог земљишта вода раствара, испира и односи минералне материје, а оставља песак. Ако се земљиште налази на нагнутим странама, где је испирање брже, плодност је мала. Код нас је највише заступљена у западној Србији.

Заслањена земљишта – слатине стварају се тако што соли подземних вода доспевају и остају у површинским слојевима земљишта. Изразито су неплодна земљишта, али се наводњавањем и ђубрењем могу оспособити за обраду. На њима могу да успевају дуван и сунцокрет, а код нас их има у Банату, Бачкој и понегде у Срему.

Земљиште и живи свет

Особине земљишта утичу на раст и развиће биљака, као и на начин и брзину његове обраде. Да би људи знали које мере и начине обраде земљишта да примене како би побољшали и повећали своје приносе, морају да познају карактеристике појединих врста земљишта.

Вода у земљишту раствара минералне материје, па их биљке својим кореном могу упијати, а такође је неопходна и животињама које у њему живе.

Земљиште у коме има више ваздуха је растресито, а ваздух је такође потребан и биљкама и животињама у процесу дисања.

Стварању плодног тла доприносе и сићушни организми – бактерије и микроорганизми, које живе у земљишту и изазивају труљење биљних и животињских остатака.

Поред ових природних фактора, човек својом активношћу значајно доприноси стварању земљишта: исуштвањем или наводњавањем терена, ђубрењем, озелењавањем, сечом шума и различитим начинима обраде, јер од количине земљишта и његове плодности зависи исхрана, а индиректно и здравље људи.

[1] Хумус – мешавина тамно смеђе боје, добијена у земљишту разградњом органских материја, тј. остатака корења, лишћа, птичијег преја, угинулих инсеката, лешина малих животиња, измета итд. Мекан је, упија воду и извор је азота за биљке.