Зимско јутро на распусту

Будим се ушушкана у топлом кревету, док кроз завесе прозора моје собе зраци јутра пружају дуге, беле прсте. Огрћем се топлим ћебетом и прилазим прозору. Сусреће ме диван призор.

Моја улица покривена је снежним, белим покривачем који се пресијава на јутарњој светлости као да је посут шљокицама. Са неба сипају крупне пахуље попут белог перја. Све блиста од белине, баш као у бајци! Кровове кућа украшавају стаклене леденице, а голе гране дрвећа су савијене од тежине белих бунди које су добиле овог јутра. Моје двориште је личило на стазу од најфиније беле вуне.

Недалеко од моје куће, комшија Миле као мало дете, украшава Снешка Белића, упорно покушавајући да му намести црвени лонац на главу који непослушно клизи. Насмејала сам се слатко. Отворила сам прозор, а свеж ваздух ми је миловао угрејано лице. Удахнула сам дубоко и повикала: "Чика Миле, стрпи се, ево мене за трен, па ћемо га заједно савладати!"

Бацила сам ћебе и пожурила напоље да и ја будем део ове предивне бајке!

Хана Цветановић